LA PAZ I DECA NASMEJANOG BOGA

Posle mnogo sati vožnje konačno ulazimo u naseljeno mesto kome kao da nema kraja. Nema ni krovova, niti drugog sprata kuća od ogoljenih crepova i crvenih nedovršenih cigala. Siromaštvo, šut na svakom koraku, razbacano djubre i desetine namotanih kablova za struju vuku se po uzavreloj i sivoj bolivijskoj zemlji. Deca skupljaju limenke i prave nešto nalik kupama. Klinci na obodima ulica pokušavaju da igraju fudbal na vrlo malom prostoru. Stara tango lopta pocrnela od prašine jako odzvanja kako udara u zid. Dobro je bar napumpana, što me raduje podsetivši me na sopstveno detinjstvo. Preko puta zatvorenog igrališta male Bolivijanke bezbrižno preskaču lastiž. Sve unaokolo podseća na jedan divni školski odmor, dok se spolja oseća miris baruta. Tužan i zabrinut pogled ljudi u prolazu govori da smo im samo još mi falili. U ovakvom ambijentu na umornim licima čitam da jedva čekaju da se što pre sklonimo i nestanemo. Pejzaž realnog života oslikava se kao kroz monitor poluotvorenog i prljavog prozora koji sve više liči na stari televizor iz pedesetih godina nadjen na zgarištu. Uz paklenu vrućinu prašnjavog puta koji već dosadno nanosi prašinu i prodire duboko u raspali autobus. Stariji ljudi prave grnčariju od iste boje cigala i zidova, žene pletu plastiku i sakupljaju limenke po okolnim i blatnjavim deponijama. Fatamorgana stvarnosti ne nagoveštava ni kap vode u blizini. Autobus se muči dok usporava kroz sve naseljenije mesto i hladi jednom novom senkom istrošene i iznemogle ljude kako prolazi tik uz njih. Montažne police na kojima stoji razno voće bezimene ulice sa obe strane puta uveliko su pune ljudi. Tezge se nagomilavaju i kao da vode u “beskraj Južne Amerike”. Život i put glume pijačni dan. Pa ovo je samo predgradje velikog grada kome hodimo, mislim se u sebi dok iznenada staje autobus. “Da li je moguće da odsedamo ovde nekoliko noći?!?”-brundam u neobrijanu bradu onako krmeljiv, suv i lepljiv u ustima vučem kiseli trulež od duvana. Stotine milja provedenih na točkovima uzimaju svoj danak bez kapi prolivenog znoja. Sve nas u autobusu obuzima dah očaja, što od umora, što od zaprepašćenja. U sebi konstatujem: “Nemoguće, ovo nije grad sa slika, pa ovo nije La Paz!”

Foto: Branislav Joković
Posle dužeg Danteovog intermeca i spoznaje kako bi pakao možda mogao da izgleda nastavljamo put dalje. Dokle više kreni-stani, zar nismo već stigli? Prelazimo jedno veliko i strmo brdo i autobus neočekivano skreće nizbrdo u vrlo opasnu lakat krivinu. Jednu pa u drugu, autobus glumi slalom kako se krivi dok skreće punim svojim obimom. Dole u nepreglednoj dubini zatiče me jedna kratka reč od par slova samo. Šooook! Pod nama u kotlini ispod oblaka prolama se ležeći kiklop na rasklapanje, sav u delovima od stakla, betona i kuća od opeke koje nestaju u visini. Megalopolis od tri miliona ljudi zarobljen u rupi i favelama. Obasut brdima sa svih strana kaskadno uklesanim koje podsećaju na strme tribine nekog starog fudbalskog stadiona! Potpuni fleš i hiperrealizam skrivenog čudovišta u raljama Anda! Ustajem, adrenalin me siluje, svlači i cepa sve sa mene. Padam na ljude dok vadim aparat iz ranca. Autobus uveliko izvodi vratolomije kako bi pobedio i zadnju prepreku “poslednjeg Bolivijskog cara”. Guramo se, slikamo, a prizor veličanstven i nezaboravan! Napokon shvatam da stižem u La Paz, a saznajem da sam upravo prošao kroz najveće divlje naselje na svetu EL ALTO, od preko milion ipo ljudi. la Paz, slika i prilika klasičnog grada u Južnoj Americi, punog džeparoša, sitnih lopova, secikesa i nepremostivih klasnih društvenih razlika. Podeljen na tri brežuljka i tri nadmorske visine proteže se ovaj “ludački grad” na najvišoj tački od 4000 m. u podnožju glečera Čhakaltaya i najvećeg planininskog vrha Bolivije Potosi…

https://aktivniodmor.net/ski-opening-u-najboljem-ski-centru-u-sloveniji-cerknu/

Dolazak u najavljeni hostel u kasnim poslepodnevnim satima je sve samo ne jedan dolazak u hostel. To je pravi mali ušuškani “city hotel” u strogom centru grada. Autentična španska hacijenda u Kolonijalnom stilu, koja miriše na svežu lavandu. Enterijer u stilu minimalizma kovanog gvoždja žutih zidova, čiste posteljine sa pregršt jastuka i velikim zelenim baldahinom, a zelena boja je boja davanja. Pasao dal Prado, moja tajna baza i jedino moje utočište u La Pazu gradu, koji u prevodu znači mir. Duga noćna šetnja kroz doterane i vrlo osvetljene ulice sa uređenim cvetnim lejama, lepim i uskim trotoarima i klupama. Iako u kasnim noćnim satima ostavlja vrlo jasan i elegantan utisak sve do drugog dela grada, velikog glavnog trga i crkve San Fransisko. Dalje naglo počinju da se ređaju neprivlačne i nedovršene građevine gde u prvi mah ne uspevate ni da se snađete u potpuno haotičnom saobraćaju. Grad potpunih kontrasta. Trg je pun mladih i neobičnih ljudi. Bolivijanke vrlo često ili skoro uvek nose narodnu nošnju. Dugačke i široke haljine sa karnerima i nezaobilazne Cholitas čuvene cilindre kojima savršeno balansiraju dok hodaju ili igraju, a pritom uvek su nasmejane i vrlo senzualne. Kao što najavih, La Paz je najviša prestonica na svetu sa visinom koja varira od 3,300.m do 4.050.m nadmorske visine. Grad je smešten u dolini reke Čokejapu, a okružen je sa svih strana vrletima Anda i najvišim vrhom Potosi. Vazduh je vrlo razređen, teško se diše i hoda. Vrlo je neprikladan za nas strastvene pušače, strance i ljude kao ja. La Paz nema vremena da održi obuku pravilnog disanja. To se radi u hodu. Postoje mnoga lekovita sredstva koja pomažu da se savlada visinska bolest. Pre svega, tu je čaj od koke (mate de coca), biljke koju vrlo dobro svi znamo. Međutim ovde je koka veoma cenjena i od vajkada lokalno stanovništvo žvaće njene listove i koristi je u svim nepreradjenim oblicima. Konzumira se i čak i u medicinske svrhe i prosto ona je ovde svetinja. Strancima su listovi sirove koke, kao i čaj dostupni besplatno u svim hotelima, restoranima i na svakom mogućem mestu. Ukoliko ovo ne pomogne, pribegava se manjim bocama sa kiseonikom, kojih takođe ima u svim apotekama, ali se kupuju i nisu skupe. Bolivijanci vuku svoje korene i ponose se da pripadaju narodu Kečua, direktnim potomcima starih Inka, kao i Ajmara narodu. Stanovnici La Paza i dalje sa radošću pamte legendarnog Simona Bolivara čije su snage oslobodile prvo Peru, gde je dobio titulu Libertadoresa ili osloboditelja. Pre dolaska Španaca, La Paz je bila naseobina plemena Ajmara sve dok konkvistadori nisu otkrili zlato u reci Čokejapu koja protiče kroz grad. Godine 1548. čuveni Alonso de Mendosa je osnovao grad nazvavši ga Nuestra Senora de La Paz, da bi kasnije dobio naziv La Paz de Ayacuco, u čast bolivijske pobede u bici kod grada Ayakuca u Peruu 1825. godine nakon čega je Bolivija dobila nezavisnost od španske krune.

Foto: Branislav Joković
Kako me kači produženi vikend u La Pazu, a danas je subota, vikend je ovde pravo slavlje i “veliki pijačni dan”. Cela Bolivija se “sjati na dva trga”, što reče jedan moj Loko-frend i prosto neopisivo koliki je broj ljudi na ulicama. Ali ujedno je i raj za lopove, secikese i džeparoše. Da bi se došlo do mog današnjeg cilja katedrale San Fransisko i čuvene “Veštičje pijace” treba da prodjem kroz oba. Cela moja grupa se već uveliko rasula ko zna gde. Moram sam da idem jer nemam drogog izbora. Volim izazove, a ovo će biti kao hod po minskom polju kada su u pitanju džepovi, novčanik i sve pokretne stvari na meni! Dok silazim u grad uglačanom makadamskom ulicom i ulazim u masu, prolazim i osvajam sve strme kaskade La Paza. Već sam pripremljen jer znam da sam druge boje kože, a samim tim i šetajuća meta. To me dodatno uzbudjuje i loži, ujedno malo i brine, a dok slušam neki dobar lagani haus tripujem na La Paz i prepuštam mu se u potpunosti. Obilazim glavni trg i kupujem seckani hleb u kesi. Prvo ću da nahranim golubove u parku Pasao del Prada kojih ima u izobilju. Potpuno sam preplavljen njima što izaziva oduševljenje lokalnog stanovništva. Slikam se sa decom, gomilom dece i doživljam ovacije toplih i srdačnih ljudi, ali malo i proveravam svoje džepove. Idem dalje, silazim u masu i osećam ljude kako mingluju oko mene, uvijaju se i nežno me dodiruju. Bukvalno svakih pet minuta i manje proveram zipove na svojoj sivoj letnjoj, dugačkoj pelerini i škljocam sve što mi je na putu. Srećem deo ekipe na donjem trgu “Plaza San Fransisko”, gde saznajem da je ljudima iz moje grupe već nestao najnoviji Samsung telefon, novac i foto aparat. Obilazim katedralu San Fransisko, uzimam simpatičnog Loko-frenda da mi skrati vreme i uveća znanje. Valjda ću i ja njega izdžepariti za po koji folder više u glavi o ovom čudnovatom i brdovitom mestu. Stižem napokon na moje odredište, za sada nisam lakši ni za pezos. Treba se i vratiti, a tada će verovatno biti noć. Ok, idemo dalje! Čuvena Veštičja pijaca ili djavolja kako je ovde od milošte zovu obiluje radnjama sa neobičnim artiklima, kao što su bajalice, amajlije za sreću, ljubav, plodnost i zdravlje. Amajlije protiv uroka, čarobni napici, lekovite biljke, kristali koje koriste šamanski sveštenici. Svega ovde ima. Naravno nezaobilazni čaj od koke u kesicama, perje sove, i razne druge drangulije, tako da vam se na tren učini da zalutali u neki kadar filma o Hariju Poteru. Vidjam i starije bolivijanke sa cilindrima na glavi nalik na prave veštice kako proriču sudbinu gledajući u lišće koke i nije mi baš prijatno da ih gledam pravo u oči. Na sve strane su okačeni osušeni fetusi lama koji se prinose majci zemlji – Pachamami centralnoj figuri u bolivijskoj mitologiji. Običaj je da se fetus lame uzida u temelj nove kuće, jer će na taj način doneti sreću i terati zlo. Ovo je jedinstvena pijaca na svetu ovoga tipa i postoje slične samo u Africi. Ostavljam čari vradžbina za eventualno neku drugu priliku. Kupujem magnete i još neke sitnice. Nisam gledao u sudbinu, jer ona ne voli da se mnogo zaviruje u nju. Kako se polako vraćam nazad prolazim čuvenu aleju murala i grafita gde uvidjam koliko ovaj narod polaže na “Street-art” i kulturu uopšte. Kakvi samo murali ovde postoje, zastaje mi dah i koliko se jasno beleže tetovaže i otkucaji srca života jednog ovakvog grada. Slikam se na jednom od njih, na ogromnom leptiru raširenih krila.

Vraćam se trenutnoj kući i svom “Fensi hostelu“. Tiho i polako u dubini duše tinja mi jedna stvar. Dolazim nazad srećom neopljačkan i neizdžeparen, ali i pomalo setan. Možda bih menjao vrlo rado svu tu setu za koji pezos! Gledam koliko su ljudi ovde materijalno siromašni, a koliko ima duhovnog bogatstva na svakom mom koraku u la Pazu. Koliko su bolivijanci skromni i zadovoljni ljudi. Koliko sam samo osmeha i pozitivne energije popio danas od nekih običnih, tužnih i skroz dalekih ljudi i malo patim uz put što mi nismo takvi. Malo tugujem i žalim koliko bi nama bilo bolje da smo bar deo kao oni. Pojma mi nemamo i nikada nećemo znati šta je pravo siromaštvo! Pitam se u sebi, da ja njima možda nisam nešto ukrao nenamerno? Malo im se i divim kako samo nalaze snage za sreću i gde je samo crpe. Možda ni ja u sve to ne bih pronikao da kojim slučajem nisam bio ovde. Verovatno nikada ne bih ni bio svestan šta znači iskonska sreća da se tih dana nisam sasvim namerno šetao ulicama La Paza.

Autor: Branislav Joković
WEB SITE: PUTNIK KROZ VREME

PRIDRUŽITE NAM SE NA AKTIVNOM ODMORU U POZNATOM SKI CENTRU BANSKO U BUGARSKOJ!
SKIJANJE, JOGA, KONSTELACIJE I CROSSFIT

DETALJI NA LINKU: KLIKNITE OVDE

https://aktivniodmor.net/aktivni-odmor-u-banskom-yoga-skijanje-konstelacije-wellness/