“Siniša, hvala ti ! (za organizaciju) Izlet brodom u Vinču je zaista bio doživljalj!
Sladak brodić, ljubazno osoblje, sjajno društvo, mesto spajanja Save sa Dunavom gde se misao za trenutak zaustavlja da bi poželeli želju na tom, svetom mestu… i veličanstveni Dunav uz zvuke Željkine harfe. Trenutak ostavlja bez daha: nisi na zemlji nisi na nebu, ne stojiš, ne sediš, plutaš na sili od vode i zvucima harfe, a Dunav i obala klize ka tebi… Trenutak pretvaraš u večnost.
U Vinči, kustos muzeja Dragan Janković sa takvom ljubavlju opisuje neolitsku civilizaciju i ljude tog doba, da nas stapa sa načinom njihovog života i distanca od 8000god. je sve manja. Ne samo da se saživljavamo sa njima, mi im zavidimo jer su bili neuporedivo svesniji i odgovorniji nego što smo mi. Jer su uživali u životu koji su sami kreirali. Gradili su izolovane kuće, grejali se na peć, tkali su odeću, žene su nosile suknje i bluze sa sa V izrezom, imali su fine skalpele, brijače… Pre 8000 godina!!! Živeli su u visoko razvijenoj civilizaciji, bez nasilja, pohlepe, prevare, otimanja, porobljavanja, bez ratova! Ratova nije bilo 2000 god!
I tu na tragovima njihovih stopa vežbamo qi gong. Ukorenjivanjem smo prošli čini mi se, kroz svih 10 arheoloških slojeva. Stojeći direktno na mestu gde su i oni stajali, nikada bliže i čistije nismo doživeli istoriju. Upijali smo silu te civilizacije, energiju koja ih je načinila mudrim, kreativnim, snagu koja im je omogućila da opstanu i napreduju. Stapali smo se sa nebom i zvezdama koje su i njih obasjavale. Stapali smo se sa onim što jeste: Čista energija izvora civilizacije.
A onda, Sheng Zhen gong – ći gong otvaranja srca. Pod senkom vinčanske majke sa širom raširenim rukama i ogromnim, budnim očima, otvaranje srca je lako išlo. I oni su u isto sunce gledali, od istog Boga zaštitu i ljubav molili. I bilo nam je jasno da su oni tu ljubav, po svemu sudeći i dosegli. A mi još uvek nesigurno trepćemo kad izgovaramo reč ljubav. Ali, Sheng Zhen čini svoje. Pokret po pokret, telo se sve slobodnije kreće, pogled ka nebu, lice ka Bogu… grudni koš se otvara, osmeh je sve širi, sjaj u očima i srcu sve jači… Punim plućima smo udisali ljubav, radost, milost i bili ushićeni zato što JESMO.
Na odlasku, zračak tuge mi je ipak ostao na srcu. Veličanstveno mesto sa kojim se ponosimo, hvalimo, svetska baština koja je rodila civilizaciju, Evropu – čami u bedi.
Živi samo na Draganovim krilima.”