Sreća je je subjektivno osećanje (stanje) zadovoljstva  sobom i situacijom u kojem osoba bitiše ( neko je naziva  radost). Zadovoljstvo je povezano sa  osećanjem ispunjenosti. Mnogi mislioci, posebno etičari, su sreću smatrali  najvećim dobrom i ciljem ljudskog ponašanja.        

ŠTA SU REKLI NEKI MISLIOCI O SREĆI?  

Za Dekarta i Epikura sreća ili blaženastvo je vrhovni princip moralnog delovanja.                                                         Aristotel 35o. godine p.n.e.je tvrdio da je sreća jedina stvar koju ljudi žele samo radi sebe samih. On tvrdi da čovek teži bogatsvu, ne zbog toga da bi bili bogati, već da bi bio srećan. Zatim,oni koji žele slavu, ne žele je slave radi, već su mišljenja da će im slava doneti sreću.
U hrišćanskoj srednjovekovnoj filozofiji nasuprot težnji za ostvarenje sreće u ovozemaljskom životu, preovadava težnja da se istinska sreća ostvaruje u  onostranosti lišenoj slučajnih doživljaja prolazne sreće.                Spinoza i Lok (novovekovna filozofija), zagovaraju da je sreća kao krtiterijum  etičkog vrednovanja
Kant  je protiv poimanja sreće kao najvišeg dobra i zalaže se za etiku dužnosti  smatrajući da su svi eudemonisti praktički egoisti.
eu-dafman=srećan, blažen – predstavlja filozofski pravac koji sreću i blaženstvo smatra kao glavni motiv, pobudu i svrhu svih ljudskih težnji. Predstavnici ovog pravca su: Demokrit, Sokrat, Spinoza, Fojerbah).
Utilitaristi (lat.utilis = koristan) –  smatraju da je svrha čovečijeg delovanja  korist i blagostanje, bilo celine ili pojedinca.
Gete tvrdi da sreća nastupa onda kada možemo u delo sprovesti ono što uviđamo kao pravedno ili dobro.                     Marks je smtrao da je sreća čitavog društva  preduslov sreće svake ljudske jedinke.

STANJA KOJA ČOVEKA ČINE SREĆNIM

Osnovni preduslov sreće je  zadovoljstvo.  Zadovoljstvom se čovek ispunjava kada se ostvari kao čovek. Ostvarenje zavisi od ostvarenja njegovih postavljenih ciljeva. Na primer, čovek se ispuni zadovoljstvom  kada vidi rezultat svoga rada, taj osećaj se javlja iz razloga pošto se oseća korisnim, korisnim za sebe ili drugog. Postoji osećaj zadovoljstva ne samo zbog ostvarenja ciljeva koji su korisni drugima, već i za sebe. Na primer, lopov je krađom ostavrio sebi postavljeni cilj i zbog toga se oseća zadovoljnim, bez obzira što je svestan da je učinio, od društva ne dozvoljenu radnju, radnju koja koristi samo njemu, a drugima je načinjena šteta ili je pričinjeno nezadovoljstvo.To je takozvani izvor zadovoljstva iz negativnog motiva.
Najčešći izvori zadovoljstva su: zdravlje, bogatstvo,uživanje u životu, sigurnost, ljubav i dr.
Suprotni izvori su: patnja, tuga, strepnje, brige,bol i dr.
Sreća se često vezuje za zdrave porodične odnose i dobru ekonomsku stabilnost. Nepovoljni uslovi kao što su  uvredljive i ponižavajuće lične veze, gubitak zaposlenja i konflikti smanjuju izglede za ličnu sreću. Mnogi mislioci smatraju da sreća u mnogome zavisi od stava kojeg čovek zauzima u takvim, nepovoljnim, uslovima.                               Neki psiholozi smatraju da sreće nema u sadašnjosti jer je čovek spoznaje tek na ruševinama propale sreće.                BLAŽENSTVO ili EUDOIMONIA je središte svih sistema antičke etike.
Blaženstvo je potpuna i samodovoljna vrlina,koja nadilazi sve druge ciljeve kojima je trajna kontemplacija (misaono posmatranje, misaono udubljivanje), vrhovnog dobra koje nadilazi čulni svet.
Za  Aristotela blaženstvo je „ najbolja, najplemenitija i najugodnija stvar na svetu “, a sastoji se u življenju prema razumu i vrlini.
Prema Boeciju  blaženstvo je „dobro čije posedovanje ne dopušta želeti nešto drugo“, odnosno „ zbir svih dobara“.   Sreća u hrišćanstvu
Reč „sreća“ na grč. „TIKHI“, se u Bibliji retko spominje.  Hrtist je rekao: „ ..da radost moja ostane u vama, i radost vaša se ispuni…“  ( Jv.15:10,11). Prava sreća i radost je  ljubav Božja i biti sa Njime.  ( Rim. 14:17). „ Tako i vi: sad ste, doduše,žalosni, ali opet ću vas videti, i srce će vam se radovati, i vaše vam radosti niko neće oteti.“  ( Iv. 16:22). „Niko“,znači, baš, niko; ni patnja, niti Sotona, čak ni smrt. Rimski imperatori  nisu mogli shvatiti kada su hrišćane proganjali, da su oni bili srećni; kada su krvožedne divlje životinje puštali u arenu među njih da ih rastrgaju, a oni su pevali, slavili Boga. Nisu shvatili da su hrišćani verovali u večni život u blaženstvu Carstva nebeskog.
Jedan od milslilaca, Moris Desmond  je nabrojao osam izvora sreće:

1. Ciljana sreća – Onaj koji postiže cilj – Budući da su moderni ciljevi simbolični, nije važno koliko su oni visoki, sve dok je reč o ciljevima koje smatramo važnima. Svako bi sebi trebao postaviti realno ostvarive ciljeve i primerene našim sposobnostima. Postavimo li sebi prevelike ciljeve u odnosu na talente stalno ćemo biti nesrećni jer ih nismo u mogućnosti ostvariti.

2. Kompetitivna sreća – Pobednik – Ova vrsta sreće izazvana je s postizanjem pobede. Povezana je s prvom kategorijom, ciljanom srećom, ali se razlikuje u tome što ciljana sreća zavisi o postizanju ličnih ciljeva, a u slučaju kompetitivne sreće pobeda je uvek na račun suparnika.

3. Kooperativna sreća – Pomagač – Uz ukorenjeni nagon za pobjedom, od pračoveka smo naslijedili i urođeni nagon da pomažemo drugima. Takvo stanje sreće karakteristično je za dobročiniteljska dela.

4. Genetska sreća – Srodnik – Nagon za reprodukcijom samog sebe toliko je snažan biološki imperativ da uspeh na tom području donosi trenutke velike sreće. Svaka faza tog procesa od zaljubljivanja, preko vezivanja, rađanja do uspešnog odgoja deteta stvara talase sreće. Ovo je jedan od najintenzivnijih oblika sreće koju ljudi mogu osetiti. Ljubav prema partneru ili detetu nadilazi bilo kakav drugi oblik sreće.

5. Senzualna sreća – Hedonista – Kada ljude pitamo koji su im trenutci u životu bili srećni, najčešće se spominje užitak u ukusnom obroku ili neki drugi telesni užitak.

6. Misaona sreća – Intelektualac – Ljudski mozak se tokom evolucije toliko povećao da je sada na nivou da može stvoriti osjećaj sreće jednostavnim misaonim igrama sa samim sobom. Te igre mogu biti najjednostavnije kartaške ili kompjuterske igrice, šah ili velika naučna otkrića.

7. Ritmična sreća– Plesač – Ovo je posebno intenzivna vrsta sreće povezana s intenzivno ritmičnim aktivnostima. Doživljava se kroz ples, pevanje, sviranje, aerobik… Gde god ljudska aktivnost uključuje „udarac“ odnosno ritam, postoji mogućnost da nas on ponese. Deliti taj osjećaj s drugima pojačava to iskustvo.

8. Opasna sreća– Odvažno ponašanje – Namerno i dobrovoljno biranje rizičnih situacija izvor je sreće pojedincima kojima običan život ne pruža dovoljno intenzivnih trenutaka sreće. Dva najpopularnija oblika takvog ponašanja su kockanje i ekstremni sportovi. Kockanje vodi u opasnost bankovni račun, a ekstremni sportovi telo.

9. Sreća u spokoju– Meditant – Cilj je pronaći unutrašnji mir. Međutim, sreću u trenucima meditacije samo retki ljudi mogu pronaći jer je to za većinu ljudi suviše pasivno.

10. Posvećena sreća– Vernik – Duboko religiozne osobe tvrde da najveći osjećaj sreće mogu pronaći u pobožnim trenucima. Ključni element ove sreće je vera u učenje dotičnih religija.