Sunčica Božić, pola Buda, a pola Dzedaj!

Pripadam onoj generaciji buntovnika sa studentskih protesta ’96 koja je u mraku i beznađu pronalazila optimizam i energiju za život vođena Đinđićevim idejama i vizijama Srbije. Nisam mogla baš mnogo vremena da provodim na protestima, jer sam vrlo brzo morala da počnem da radim. Porodična situacija je bila takva.

Moj prvi pravi posao je bio u firmi koja je brojala blizu 300 zaposlenih i koja se bavila proizvodnjom izolatora za svetsko tržište, ali ja sam radila u odeljenju pravnih poslova i ljudskih resursa, kako se to danas zove.
Tadašnji direktor je bio JUL-ovac, i za vreme bombardovanja smo dobijali radnu obavezu da moramo da dolazimo na posao, a on koristio priliku da se obračunava sa neistomišljenicima i deli otkaze.

Sećam se kako sam tada slušala vesti svako jutro da čujem koji most još nije srušen da pređem nekako Dunav do Novog Sada sa sremske strane, iz Beške. Kada su svi mostovi porušeni išli smo skelama, čamcima, brodićima, jednom sam prelazila preko daske koju su držala dva pijana mornara. Strah od visine sam, zauvek, previzišla.

Posle bombardovanja tadašnji DOS je sve više stezao obruč i pritisak je postajao sve veći i jači, a tadašnji direktor, predosećajući da mu se bliži kraj je pokušao da uskrati 300 radničkih porodica za 6 mesečnih plata i kupi sebi ogroman stan u Zmaj Jovinoj, u Novom Sadu sa računa firme. Kako sam bila u pravnoj službi, uočila sam šta smera i rešila da mu stanem na put i zaštitim te radnike.

Uvek sam ja imala te neke buntovničke ideje, i stajala u zaštitu slabijih, pa sam i sada, sasvim logično, smatrala da imam dovoljno energije i snage da zaštitim 300 radnika, i to sam i uradila. I dan danas ljudi prepričavaju taj događaj, a ja više ne znam da li je bila hrabrost ili ludost, ali sam uspela da preveslam tog čoveka i na „foru“ mu uručila Rešenje o iseljenju iz tog stana, u koji se već uselio, a koji je kasnije, zahvaljujući meni, izgubio na sudu. Radnicima su vraćene njihove zarade, a ja sam bila heroj, iako sam, naravno, dobila otkaz u tom momentu.

Nakon nekog vremena sam vraćena na posao i još sam dobila materijalnu odštetu, uz pomoć mog advokata, ali i tadašnje kancelarije Otpora u Novom Sadu.

Aktivirala sam se u DS-u, a odmah nakon toga me je Ješić pozvao da radim za njega. Imala sam sreće u životu da uvek učim posao od najboljih. Ako sam ikada išta naučila o menadžerskom, novinarskom poslu ili vođenju političke kampanje to je bilo od braće Ješić. Sa obojicom sa radila i sarađiva i ispekla zanat.

Sa ove vremenske distance, sada kada sam odlučila da prestanem da se bavim politikom, kada sam napunila 42 godine života, jasno mi je šta se sve dešava u Srbiji i 1q mogu da vam kažem da Goran Ješić nije savršen čovek, ali je vrhunski političar, menadžer i vizionar i sa dobrim timom ljudi, je jedan od najboljih kadrova koje Srbija danas ima da ponudi.

Mi smo od Inđije napravili svemirski brod, svi su želeli da žive u Inđiji, da ulažu, otvaraju firme ili da dolaze na kulturne događaje koje smo organizovali, od čuvenog koncerta RHCP do Filharmonije, sve je bilo moguće kod nas. Dobijali smo prestižne nagrade od Fajnenšl tajmsa nekoliko godina za redom, a u posetu su nam dolazile velike svetske kompanije sa idejama za novo ulaganje i investicije. Naša ideja je bila da od Inđije napravimo primer da je sve može kada se hoće, ali da moraš da učiš, radiš na sebi, pratiš svetske trendove i stičeš nove veštine svaki dan.
Da se razumemo, i danas je sve isto, i to što živimo u Srbiji i kakva je vlast, ne daje nam pravo da se žalimo nego da pokažemo šta sve možemo kao pojednici ili u grupi i na taj način podstaknemo druge da se angažuju i trude.
Nego, da se vratimo na ono srećno vreme u Inđiji. Upoznali smo gotovo sve ambasadore, šefove važnih evropskih i svetskih institucija i organizovali nezaboravna sportska takmičenja, ma razbijali u svemu. Bili smo tim koji je funkcionisao i bez puno priče i sastanaka. Svako je znao šta mu je posao i radio ga s ljubavlju, voljom i elanom, i zato je uspeh bio neminovan. Lokalnu vlast u Inđiji smo osvojili 4 puta za redom, i svi su bili ponosni na činjenicu da su stanovnici Inđije.

Goran Ješić je, kako nakon prve pobede na izborimo, tako i nakon poslednje, držao govor u Izbornom štabu popevši se, da svi mogu da ga vide i čuju, ne na pozornicu, nego na gajbu piva. Zato što je, pre nego što će postati gradonačelnik, bio konobar. Razumete o čemu vam pričam?

Od ubistva Đinđića DS više nije bio kao nekad i nismo se uvek slagali sa odlukama vrha stranke, ali nismo ni morali da ih poštujemo, barem mi, u Inđiji, jer smo imali slobodnu volju kod Ješića da sami odlučujemo šta ćemo da radimo. Nikada nismo dobijali naloge i direktive da nešto mora.
Tako smo se mi tešili da radimo i napredujemo u Inđiji, oazi normalnog života, koju smo sami stvorili. Ubrzo smo shvatili da smo se prevarili. Dovoljna je samo jedna jedina trula jabuka u korpi da raširi trulež na ostale, i to se dešava uvek, bez greške.

Malo po malo, došlo je i kod nas. Ješić je otišao u pokrajinsku vladu, a klima u Inđiji se promenila. Počele su naredbe i direktive, a ja sam počela da nalećem na muškarce, koji su se osećali ugroženim u mom prisustvu i koji su mi se svetili i obračunavali sa mnom na veoma grub i brutalan način.

To je bio najgori period mog života, jako loše sam se osećala i bila nesrećna i razočarana. Počela sam da ludim, šizim i besnim. Povređivala sam i ja druge, da se razumemo, nisam znala da se snađem u tom beznađu. Kada je neko nesrećan on onda povređuje druge ljude, sada znam kako to izgleda. Htela sam da urlam i vrištim na sav glas koliko me gušila unutrašnja buka. Jedan period sam čak, počela da se obračunavam sa svima, puna gorčine i besa vođena činjenicom da mi niko ništa ne može, jer dobro znam da radim posao i mogu svakome da izađem na crtu.

Nije to dugor trajalo, ali sam se dugo kajala i smatrala to svojom velikom greškom, i kritikovala i prekoravala sama sebe što sam to radila, međutim, to je tako, kasnije sam shvatila da u životu šta god da radiš ne možeš da pogrešiš, sve se desi uvek onako kako treba da bude, milom ili silom.

Ja tu više, jednostavno, nisam pripadala i zato mi se sve to dešavalo, ali ja to nisam tada shvatala.

U to vreme sam skontala preko zajedničkih prijatelja Sinišu na fejsbuku koji je preživljavao svoje preokrete u karijeri i o tome otvoreno pričao, i počela da ga pratim. Pronalazila sam da smo sličnog razmišljanja i sviđao mi se njegov buntovnički duh, razmenili smo par rečenica i uvek ostali u nekom virtuelnom, ali prijatnom, prijateljskom odnosu. Sticajem okolnosti, svet je mali, ali ništa nije slučajno, preko rodbine i zajedničkih prijatelja sam čula lepe priče o njegovim roditeljima.

Opet sam dobila otkaz zbog svog „ponašanja“, na svu sreću nisam ostala na ulici, nego se vratila kod mojih, u Bešku. Sećam se reči koje su me ispratile sa tog posla, u smislu, znaš, ti jako dobro radiš ovaj posao, i niko nema primedbe na to, nego su problem tvoji stavovi.

I šta sada da radim? Napustila DS, a ismevala SNS, bila na poziciji moći u Inđiji, i sad svima predstavljam opasnost i predmet sam odmazde, i još niko ne podržava moje stavove i ponašanje. Sagnu glavu i ne poznaju me.

Naravno da sam se preispitivala i sama sebe mučila danima i mesecima i pitala se šta sa mnom nije u redu, ali nikada nisam kukala. Tražila sam rešenje. U tom momentu sam mogla jedino da pišem, to mi je uvek dobro išlo, osvajala nagrade na takmičenjima i uređivala opštinske novine i sajt i ja šta ću, počnem da radim to što znam. Pisala sam, svaki dan, ali ne sa ogorčenošću, nego sa optimizmom.

Inače sam, dupli strelac u horoskopu, sa mesecom u vodoliji, u kakvoj god situaciji da se nalazim, ja uvek imam spremne konfete i vatromet za srećan kraj svake moje priče. Jednostavno se ne predajem dokle god nije srećan kraj. Druga opcija ne postoji.

Jednom prilikom sam tu jednu priču poslala i Siniši, sećam se, njegov posao je napredovao, bila sam u toku i bilo mi je drago zbog toga. Motivisalo me to što se iskreno i nesebično davao u ono što ga je činilo srećnim i u šta je svim srcem verovao, a što je mnogo ljudi prepoznalo i počelo da ga prati. Videla sam da ima uspone i padove, jer on to nije krio, on je o svemu iskreno pisao. Značilo mi je što on ne odustaje. Mislila sam, kad je on uspeo, uspeću i ja. Podudarali su nam se stavovi, razmišljanja i održavali smo normalan kontakt i komunikaciju. Sećam se da mi je jednom prilikom rekao da bi stvarno voleo da sarađujemo kada se za to steknu uslovi. I to je tako ostajalo na tome. On je polako počeo da realizuje sve ono o čemu je sanjao i sve što je radio išlo je direktno iz srca, iskreno i sa mnogo uloženog truda i energije i uspeh je u takvim situacijama uvek neminovan.

A onda sam upoznala Kovačević Branka, rekla sam vam, imala sam sreće u životu da čega god se dohvatim učim od najboljih. Dobila sam knjige, lekcije i predavanja od vrhunskih učitelja meditacije. Disciplinovano vežbala, učila, pratila sve instrukcije i redovno odlazila na meditacije u budistički manastir u Čortanovce.

Ja sam tada već bila instruktor joge i završavala ispite za operativnog sportskog menadžera na TIMS-u. Počela sam da gradim neki svoj novi život, koji je, ovoga puta išao u totalno drugom pravcu, a ja sam se posvetila sebi i stekla unutrašnji mir. Trebalo mi je jako mnogo disciplinovanog vežbanja da bi došla do toga. Verujte mi, to nije lako, da odjednom izgubiš tlo pod nogama i sa 20 sati rada, konstantne dinamike kojom dobro vladaš i imaš sve konce u rukama, bukvalno ostaneš bez svega.

Pravila sam sebi raspored za preživljavanje još jednog dana: joga, bicikli, šetnja, pisanje, fizički rad, čitanje knjige, slušanje kvalitetne muzike ili gledanje filma ili serije, meditacija. Mislila sam u sebi, doći će tvoje vreme, samo nastavi, nemoj da posustaješ niti da spustaš kriterijume, i jednom će da nikne to što si posejala.

Uz pomoć meditacije i budističke organizacije sam upoznala predivne ljude, prijatelje i učitelje i stekla veliko samopouzdanje i ohrabrenje i naučila dve najvažnije lekcije u životu – saosećanje i strpljenje.

U međuvremenu sam naučila da sejem baštu, sadim vinograd i postala vrhunska kuvarica vegetarijanske kuhinje. O svemu tome sam redovno pisala i kontemplirala.

I stalno sam se pitala da li nekoga uopšte zanima to što ja pišem i šta ja mislim, ali meni je to značilo i prijalo pa sam nastavljala to da radim.

A onda me je Siniša jednog dana ponovo nazvao i pitao šta mislim o tome da organizujem neke eksurzije, kakve ideje imam? Ja sam mu odmah napisala mejl sa idejama. Onda mi je rekao da mu se sviđaju ideje i da moramo da se vidimo i da pričamo o svemu tome. Onda je otišao u Kinu, pa produžio u Kambodžu, a meni se upalila lampica sa još ideja i tema koje sam želela da mu predstavim. Dogovorili smo viđenje čim se vratio i posle nekoliko sati razgovora rekao mi je, hajde ti lepo napiši nešto na ovu temu i ja sam napisala, pa još jednu temu, ja napišem. Onda mi je rekao: evo budi admin na mom FB i insta prifilu i imaš potpunu slobodu da pišeš šta hoćeš i kad hoćeš. I šta mislite, da li sam iskoristila tu slobodu?

Evo me, marketing i brend menadžer, uređujem sadržaj na sajtu Aktivnog odmora, zahvalna na ukazanom poverenju.

Znate, ljudi moraju da počnu da cene prave vrednosti i da ukazuju drugim ljudima na njih. Velika sreća i velika je čast raditi ovakav posao. Dovoljno je samo da se osvrnete oko sebe i znaćete o čemu pričam.
Nema ničeg tužnijeg i strašnijeg u životu od hordi izgubljenih ljudi koji tumaraju ulicama. Mračni i sumorni i nesrećni, začaureni u neznanju i strahu. Sa druge strane, nema ničega lepšeg i radosnijeg nego kada ugledate vedro nasmejano lice čoveka koji je rešio da preuzme odgovornost za svoj život i pokaže ovom svetu svoj pun potencijal bez obzira kakve karte su mu podeljene.

To su ljudi sa kojima mi radimo, tome smo svedoci svaki dan, gledamo kako pucaju ljušture i ljudi osvajaju svoje lične slobode i otvaraju se kao leptiri. To su klijenti Aktivnog odmora.

A ja, I dalje sam ono što jesam, 50% Buda, a 50% Džedaj, ali sam bar ponovo pronašla svoju ekipu i tim za koji ću da igram. I znate šta, svima nam baš nekako, dobro ide u životu. I kad me neko pita kolika mi je sad plata ja počnem da se smejem.

A znate zašto?
Zato što kada imate ovakav posao i kada radite sa ovakvim ljudima, to vam dođe isto, kao da ste seli u raketu, i ispaljujete se u nepoznatom pravcu.

Ne znate šta vas čeka, ali znate da ste u dobrom društvu i da će putovanje sigurno biti zanimljivo i uzbudljivo i sa takvim osećajem se budite svako jutro. Za to još nisu izmislili valutu.

I dokle god ovaj naš tim ima istu ambiciju, a to je radost na licu i sjaj u oku uopšte nije važno gde ćemo sledeće da sletimo sa ovom našom raketom zvanom Aktivni odmor.

Sunčica Božić, aktivniodmor.net

Обсуждение закрыто.